Đešević se u intervjuu Standardu koji je realizovan u sklopu projekta ”Žene iz zajednice manje brojnih naroda – Od margine do uspjeha” podržanog od Fonda za zaštitu manjinskih prava osvrnula na svoju karijeru i predrasude sa kojima je morala da se bori kako bi dokazala da je obrazovanje i inventivni način predavanja đacima, jedini pravi put ka uspjehu.
STANDARD: Meni je bilo jako zanimljivo kad sam pročitao da kažu za vas da ste jedna od najomiljenih profesorica, nastavnica u školi, ali to kažu i ne samo u toj školi, nego i u cijeloj Crnoj Gori. Šta vam znači kad to čujete i koliko su zapravo tokom vaše karijere te stvari uticale da vas dodatno motivišu i da se bavite poslom prosvjetnog radnika?ĐEŠEVIĆ: Naravno da mi to imponuje. Otkako sam počela da radim sa puno ljubavi, sa puno želje, sa puno elana sam počela da radim.
Čini mi se što sam starija sve više i više radim. Mislila sam nekada, kada budem malo u nekim godinama, da ću malo manje raditi što se tiče škole i konkretne učjenice. Međutim, čini mi se da sve više i više radim jer upravo glavna motivacija su mi moji učenici.
Kada vidim nagrade koje oni dobijaju, kada vidim da su oni srećni poslije svakog uspjeha postignutog, poslije dobro naučene lekcije, dobre ocjene, meni kraja nema. Dakle, ja i dalje imam želju i volju da nastavim da radim i naravno radim. Jer mi u učionici zaista dajemo mnogo toga, mnogo od sebe pružamo.
To je, vjerujte, posao rudara. Ne radi se samo u učionici, radi se i van učionice. Znači, mi znamo da je učionica prioritet, odnosno čast, međutim, vannastavne aktivnosti su, pored rada u učionici, podjednako važne i vrijedne za svakog učenika. Jer mi ne pravimo od učenika buduće inženjere, ljekari itd., već mi oblikujemo karaktere njihove posebno kroz jezik i posebno kroz književnost. Tako da, kroz mnoge projekte koje sam uradila, i opštinske, i međunarodne, državne itd., uvidjela sam da su mnogi učenici se osamostalili, da su postali samouvjereniji, da su postali, čini mi se, i bolji ljudi.
Često ne mora da bude učenik dobar iz maternjeg jezika da bi bio uključen u nekom projektu, nego je prosto, meni želja i volja, kada vidim da on ima talente za glumu, na primjer, za recitaciju, za pisanje. I onda, kod takvih učenika, zaista velike rezultate postižem i onda mi je zbog toga još draže da nastavim da radim.
STANDARD: Baš kad ste pomenuli te van nastavne aktivnosti, vi ste u toj zajednici prepoznati kao neko ko se bavi humanitarnim radom i koji je inspirisao ne samo svoje đake, nego i mnoge druge ljude na volonterizam?
ĐEŠEVIĆ: Mi smo 2016. godine formirali na nivou škole učenici moji i ja klub filantropa pod nazivom ”Solidarnost je naša vrlina”. U okviru tog kluba mi smo uradili bezbroj, dakle, ja zaista ne znam tačan broj, što humanitarnih, što volonterskih akcija i na nivou, znači, opštine Plav, a i dalje radili smo, znači, na tom polju. Konkretno pomenuću i film koji smo uradili ”Mi djeca sa stanice Zoo”, gdje su glavni akteri u filmu bili učenici.
Taj film je imao 11 projekcija, što u Crnoj Gori što, u inostranstvu, od toga šest humanitarnog karaktera i sav taj novac koji je bio prikupljen uplaćen je za ljude kojima je bilo potrebno liječenje što u našoj zemlji, što i u inostranstvu. Meni je jako drago da tada djeca budu solidarna, da je taj timski rad itekako, itekako važan, da oni jednim drugima pomažu, da se solidarišu, da se osjećaju. I jako mi je drago da mogu da razuče materijalno od nematerijalno, da je potrebno, pomoći svima u nevolji i oni to zaista vrlo rado i vrlo odgovorno rade i ja sam zaista srećna kada mladi ljudi, posebno dječaci, naprimjer, uzmu i obrađuju, naprimjer, baštu tamo nekoj penzionerki u Plavu ili rade tamo, obrezuju ruže i tako dalje.
To je zaista jako divno i jako pokvalno. I još mi je draže što te učenike sa nekih mjesta gdje možda nije potrebno da budu, poput, eto sad možda tamo nekakvih kafića gdje nisam protiv izlazaka, ali možda kada su djeca već u mlađoj dobi, zašto biti usred dana u kafiću kad je ljepše biti zajedno da obrađujemo ili obrazujemo te ruže i učinimo milost nekom ili posebno penzionerima kad smo im odnosili knjige na čitanje pa smo im čitali, pa nakon svega toga uzeli bismo svi, pa ala turko naše ili šotu odigramo svi zajedno sa njima ma to je, takva radost i takva ljubav i takvo poštovanje da je to samo za poželjeti i ja kad sve tako vidim sa ta srećna i ozarena lica čini mi se već uveče ja smišljam šta dalje raditi i kako raditi.
Sklona sam inovacijama, kreacijama, a u svemu tome mi naravno pomažu učenici, jer ja koliko puta kažem, ajde ja sam iscrpjela već više svoje ideje dajte malo vaše i onda se svi tako nekako nadograđujemo i zaista to bude divno, divno kada vidimo takve rezultate i sve te osmijehe i sva ta ozarena lica koja su učestvovala u svemu tome.
STANDARD: Koliko je tradicija imala ulogu, s obzirom da je Plav tradicijalna sredina koliko je tradicija imala ulogu u oblikovanju vaše karijere u kreiranju svih tih ideja, 18 pozorišnih predstava je jedan neviđen poduhvat zaista za čak i neka profesionalna pozorišna imena?
ĐEŠEVIĆ: Mnogo, vjerujte mnogo, ja potičem iz jako patrijarhalne porodice i veliki sam tradicionalista, napomenuću da sam završila fakultet u Beogradu i da sam se možda u tom periodu i donekle i udaljila vjerujte od svega toga i možda sam nekad u nekom segmentu i razmišljala kada sam se vratila u Plav nakon završenog fakulteta šta sad ja da radim tu u Plavu, šta ja mogu postići u tako maloj sredini, jer sam mislila da se mogu uspjeti samo postizati u nekim većim gradovima.
Međutim, samim povratkom i tim saznanjem koliko je naša tradicija bogata i koliko je posebno bošnjaška križevnost i kultura bogata ja sam tek tada shvatila važnost i vrijednost svega toga mnogo toga sam mogla da naučim još kao dijete u mojoj porodici, jer se tu dolazilo svakodnevno kod moje majke pošto mi je otac radio u inostranstvu slušala sam razne dakle priče tih starih ljudi, narodna predanja frazeologizme, blagoslove, kletve, narodne pjesme, dijalektizme.
Ja sam mislila da ću studirati križevnost, iako je moj materni jezik ja to svude napominjem, prvi onaj kojim je govorila moja majka pa onda kažem onda sam pošla u školu da bih naučila književnim jezikom da govorim i šta se kasnije desilo. Dakle uvidjela sam koliko je važna takva književnost jer gdje se osjećam najbolje, to je rad na prikupljanju narodnih umotvorina, jer se tada vraćam tradicji.
Ja i pišem priče čije za osnovu imaju upravo taj tradicionalni način života koji imala možda moja rahmetli nana, moja rahmetli majka, otprilike pišem o takvim nekakvim periodima i o takvim ljudima:
Tradicija me oblikovala u ličnost mnogo postojano, mnogo hrabro i mnogo napredno, čak mislim da sam mnogo više postigla baš upravo što živim u Plavu i što sam iz takve porodice i što sam sve to ponijela sa sobom, jer je moj identitet sve to izgradio mnogo više nego možda da sam ostala u nekom velikom gradu.
Zbog toga sam jako srećna, a posebno što i učenicima prenosim to i na neki način mi pravimo veze, pravimo mostove ja i učenici i gledamo da nas te različitosti spajaju, jer dolaze tu djece iz različitih kulturnih sredina, a to je vrlo važno da se mi spajamo, pa da jedni od drugih saznamo i da upoznamo jedne druge.
Posebno kažem jezik koji se kod nas još uvijek govori, mislim na dijalekat, a ja upravo tim dijalektom i pišem svoje priče. Prikupila sam i dosta narodnih umotvorina zajedno sa svojim učenicima. 2019. godine u izdanju Fakulteta za crnogorski jezik izdata je i zbirka Plavsko-Gusinjske Usmene Lipske narodne pjesme, što me čini jako sretnom.
I zamislite, sada od jednog toliko mladih ljudi da radi na prikupljanju narodnih umotvorina. Djeca koja žive u eri digitalizacije čini mi se da pročitaju sada nekog ruskog klasika ili svog zavičajnog pisca, a oni rade na prikupljanju narodnih umotvorina sa toliko ljubavi, sa toliko entuzijazma, jer oni ulaze u njihove živote. Zamislite koliko je to zdravo za tu djecu da oni danas u 21. vijeku rade na tome. Oni do tada nisu znali u stvari to ni da postoji. Oni sada postaju, vjerujte, most između oni koji su stvarali i most između onih koji će čitati to što smo mi prikupljali, a to je, vjerujte, veliko bogatstvo.
STANDARD: Kako balansirate između te tradicije i ovoj, da kažem, moderne kulture koja je danas? Kako to spojiti da funkcioniše, da imamo sve ono dobro i pozitivno tradicionalno i iz bošnjačke kulture i kako to inkorporirati u ova moderna vremena?
Đešević: Pa vjerujte, to jedno ide uporedo sa drugim. Ja mislim da ne može jedno bez drugoga.
Vjerujte da ne može. Posebno što ja predajem književnost i zato što mi i radimo iz Narodne književnosti, posebno na prvoj godini, dosta stvari iz Narodne književnosti, onda neminovno je nekako da mora to da ide uporedo jedno sa drugim. Ja sam prosto otvorena ka inovacijama, znači ka novim metodama, principima.
Ja sam dosta uključena u društveni život, u kulturni život, kroz razne seminare, tribine, kroz razne radionice. Znači, neminovno je da ja usvajam novine i da to ja prenosim učenicima na času. Ali neminovno je da provlačim sve ovo na času i van časa ovo sa čime se ja bavim zajedno sa svojim učenicima.
Dakle, posebno, kažem, kroz književnost učenici će saznati više i o svom identitetu, jel’ tako? Saznaće i o mom identitetu, pa će onda biti mnogo čvršći, pa će saznati, posebno, kada želim da poentiram na času, ja vrlo rado, jednu anegdotu iz mog kraja kažem, ali to tako potkrijepi i čitavu priču, da je nevjerovatno, kakav je osjećaj kod učenika, čak i ako zvoni oni čekaju još nešto da kažem, pa u smislu dajte još jednu ili pak neki frazem ili neki blagoslov, ne daj Bože klefu kad kažem, to već daleko bilo, ali desi se i to kad želimo baš da potkrijepimo tu priču.
Tako da vrlo lako to sve ide, dakle, čim smo otvoreni, znači i za inovacije i za tu tradiciju, onda je to zaista veliki jedan užitak i veliki uspjeh i za mene i za učenike.
STANDARD: Slušajući vas kako je sve to, spoj i tradicije i modernog i načina na koji predajete, inovativan opet na neki svoj način, da li ste možda nekad se susretali sa stereotipima, ili generalno sa predrasudama zato što ste vi žena iz zajednice manje brojnih naroda?
Đešević: Ja ću nekako početi od početka.
Prvo, iako su moji roditelji rahmetlije, ali moram to da kažem. Ja sam bila druga bošnjakinja iz mog sela, Vojnog sela koja je upisala fakultet. I to ni manje ni više, ponavljam, po drugi put u Beogradu, tada glavnom gradu Jugoslavije.
Obično su išle mlade djevojke da studiraju u Prištinu ili negdje tu bliže, a već Beograd to je bila misaona imenica. Ali moj stariji brat je bio u Beogradu, bio je na mašinskom fakultetu i nekako sam ja pošla za bratom da nekako brat čuva sestru. To je tako bilo tada.
Meni je bilo u početku vrlo teško, znači u jednoj novoj sredini, velikoj sredini doći iz male sredine, to je bilo za mene strašno. No, ja sam veliki borac u životu i krajem, vrlo rijetko pokleknem, znači naravno dešavaju se neuspjesi, ali ja ne želim nikako, čini mi se, da pokleknem. Samo to što su me pustili roditelji, znači dali su mi podršku.
Ali da sam samo u jednom trenutku rekla, ma ne, neću da studiram, jer je tada bio običaj, čim djevojka završi srednju školu, zdrava mlada, ima da se udaje, šta drugo njoj preostaje. Muškarci su ti koji treba da se školuju, žensko dijete treba da rađa djecu i ne treba da radi ništa, mislim, ne ništa, nego na državnom poslu ne. Međutim, ja sam željela da studiram, ja sam puno čitala i voljela sam, zaista, i stalno sam nekako zamišljala sebe u ulozi učiteljice.
I šta se kasnije desilo? Dakle, prvo podrška od roditelja, samim tim puštanjem, da kažem, da odem u Beograd da studiram. Zatim podrška tamo bratovljeva, koji me čitavo vrijeme tamo upućivao, bodrio i hrabrio, jer koliko puta mi je bilo teško, pa sam možda nekada i pomišljala, bože, da li da se vratim, jer ovo je sve drugačije od onog u kojem sam ja porasla. Kasnije, kad sam završila, nekako kod nas, bilo je da žena treba da bude u tim nekakvim tradicionalnim okvirima i da ona ne treba da izađe iz tih okvira.
Njoj je dovoljno da se ona dobro uda, da ona rađa djecu i šta njoj više je fali, šta će ona više da stvara? Ona treba da rađa kćeri i sinove, eto, tamo za pamćenje možda, kćeri i sinove, njoj više ništa ne treba. Međutim, ja sam se neposredno, pošto sam se vratila udala i rodila sam troje djece, u međuvremenu sam, znači, i radila i stvarala. Dakle, vrlo je teško u Plavu biti majka, kćerka, supruga, pa je to koleginica, profesorica, komšinica, jer se puno od žene tamo traži, puno.
Ja uvijek kažem učenicima da radite vi koliko mi profesori radimo kod kuće ga dođemo, vi biste bili svi najuspješniji u svojim generacijama. Tako da sam nailazila. Ali gdje su mi bile najviše, gdje su mi smetale predrasude? Vjerujte, najviše u školi.
Nekako vjerovatno toliki rad je neke standarde tamo povećavao nesvjesno i mnogim kolegima su se našli sad tu na nekakvoj raskrsnicii šta sad raditi, da li pratiti, taj ne samo moj, imam mnogo ljudi koji radi u mojoj školi, naravno u cijeloj Crnoj Gori, nisam ja jedina. I sad nekako, a što će li joj to? Eto sad, film, pa predstave, pa volonterske, pa humanitarne akcije, pa literarna sekcij, a gdje su učenici preko 150 nagrada dobili.
I onda nekako vi postajete problem u vašoj, pa možda i zajednici, možda i u školi, a onda sam slušala priču u smislu pa da li njena porodica uopšte ima ručak, spremljen za danas, pa bože dragi, pa i taj suprug kako joj dozvoljava toliko, imaju djecu, imaju kuću, čitav dan je sa učenicima.
I onda kao, pa kako, pa zar joj nije dosta, pa i to je sad, pa bože dragi, pa kako sad i to, ali ja sam se samo obrazovanjem, ja imam, kako da kažem, vjeru veliku u moć obrazovanja i nije moglo da me sputa tako nešto i da me zaustavi, jer sam ja vidjela da sam na dobrom putu. Čim su uspjesi za nas toliki, pa neminovno je da moram da nastavim, kako ću sad stati zadovoljna djeca, zadovoljni roditelji, zadovoljna sam ja kao profesor, zadovoljan je vjerovatno direktor, pa zašto onda da ne nastavimo. E sad, ja sam govorila ljudi koji ne žele da rade, neka ostave ljude koji žele da rade.
Razgovarala sam često i sa svojom djecom, i sa svojim suprugom, upravo o tim stereotipima. Šta uraditi, jer oni su toliko štetni oni znaju da budu bolni.
Probleme su mi, vjerujte, pravili, ali ja sam možda možda iz najvećih neuspjeha doživljavala najveće uspjehe, a to su i moji učenici. Nisu mogli takvi ljudi ili predrasude ili ta ograničenja, jer ja prosto ograničenja ne poštujem. Takav sam tip, takav sam profil da volim širinu, da volim ljude, da volim rad, da volim susrete, da volim da uključujem djecu, da volim da djeca budu zadovoljna, da budu srećna, jer zamislite vi samo moj posao da se zadržava i završava na učionici.
A ja u učenicima vidim ljude. Ja ne gledam u njima djecu gdje trebam ja sad imam tamo nekakve, kao prema nekakvim stvarima da se ponašam, da prosto ih kažnjavam, da ih maltretiram. Ma Bože dragi, ja ako nisam sposobna učenika za prelaznu ocjenu da naučim i onoga koga ne interesuje škola, onda ja stvarno ne trebam ovim poslom da se bavim.
I onda, vjerujte, raznorazne metode koristim, ne bi li šta god izvukla iz onoga koga baš ne interesuje. Ima takvih, vjerujte, baš ima. I onda oni čak kažu, profesorice, kada smo krenuli u školu, pa nismo ni znali praktički, tačni naziv predmeta, a sada prosto vole predmet.
STANDARD: Da li je to upravo odgovor odnosno, oružje u borbi protiv predarasuda, da se više ne čuje ono, a kako ona stiže da skuva mužu ručak, da to što će neko reći postaje apsolutno nebitno?
ĐEŠEVIĆ: Naravno da je tako. Ja sam rekla koliko su štetne i koliko su opasne predrasude i koliko, ako bismo ih nekako slušali, sve te ljude, ako bismo mi te kritike, tako da kažem, prihvatali k srcu i ako bismo bukvalno se zaustavljali na svemu tome, upravo zahvaljući tim pričama, onda zaista ja ne bi postigla ništa u životu.
A vjerujte, ako se organizuje, bilo ko od nas, nije važno da li je žena, ako je žena, zaista najveći teret nosi u porodici, možda se sve postići. I taj ručak, moje djeca nijesu bila ni bez ručka, ni bez doručka, moje su djeca jako uspješna, moji su učenici jako uspješni, moji su učenici oblikovani u jedne tako čestite i divne ljudi, tako plemenite ljude, da apsolutno se ne osvrćem. Možda dok sam bila i mlađa, možda me je to nekako i kočilo i možda sam razmišljala previše.
Vjerujte, kad dolaze nove generacije, oni profesorka, kad ćemo sa projektima, a ja kažem, a zašto pa, ja to ne radim. A kako ne radite, , mi smo to čuli, mi jedva čekamo, mi želimo, oni žele.
Pa znate kad smo film snimali, godinu dana su pripreme trajale. Ja sam uradila scenario za taj film ”djeca sa stanice ZOO”. Mi smo snimali, u Bijelom polju scene, jer nemamo željezničku stanicu u Plavu, i bez dinara jednog.
Ali meni je drago bilo da su mene roditelji njihovi podržali. Kažu mi, ovoj gospođi, vjerujemo i mi ćemo da pomognemo koliko možemo. Našu djecu ona neka vodi gdje god hoće i do 10-11 uveče, moj suprug ih je pojedine vodio kući, jer ja nisam dozvoljavala da stopom djeca idu.
Pa onda su se uključili, kasnije i ministarstvo se uključilo, čak smo i pohvalu dobili za taj film od ministarstva prosvjetne. Ali djeca sad žele, hoće da glume, jao, to je veliki izazov bio, a zašto da ne priuštimo? A mi radimo to djelo na drugoj godini srednje škole, vjerujte, učenika nije bilo da nije pročitalo djelo, mi djeca sa stanice ZOO od Kristijane Pelšerinov, a nijesu možda prije toga pročitala jednu pjesmu, a ne šta drugo. I onda kažu, bože, kako je divno, profesorice, da se čita, pa mi smo mislili, to je za nekog tamo drugog, ne za nas.
Prosto djece nisu imala naviku, valjda, da čitaju. I onda dođe odjednom, pa hoće da čitaju, pa hoće da recituju, pa hoće da pišu, pa hoće da glume, pa hoće da kroz taj volonterski rad tamo rade nekakve volonterske akcije i sl. Posebno kada bi smo završavali svoje aktivnosti, ja svaki put pohvalim učenika, a kaže mi što nije dobro, ali ne na tako grub način da bi ja djeca omalovažila, nego uvijek kažem, moglo je samo još malo bolje ovo drugi put, onda će to da bude ono pravo, ono što ja želim.
I onda zašto sve to ne pružiti djeci i zašto se ne boriti protiv svega toga, ja kroz predresude nerad podrazumijevam.
Znači svi oni ljudi koji ne žele da rade, oni osuđuju ljude koji rade i posebno ljude koji inovacije unose u svoj posao. A ja vam kažem zaista, ja stvarno po šablonima ne radim, meni ni jedan čas nije isti. Ja mogu da radim danas na prvoj godini u pet odjeljenja, ni jedan iz čas neće biti u jednom odjelenju isti, a ista je nastavna jedinica.
STANDARD: Koja bi bila vaša poruka, savjet ženama iz zajednice manje brojnih naroda i ženama uopšte, neki recept za uspjeh?
ĐEŠEVIĆ: Da budu samouvjerene, hrabre, uporne, da budu borci, da ne odustaju, ali nikada da ne udustaju, jer će to njihov identitet očvrsnuti, ojačati, da prosto i traže kada im je potrebna pomoć. Zašto da ne? Da se možda ogledaju ili ugledaju u neke kolege koje imaju neke rezultate, pa eto sad im budem možda ja, možda neko bolji od mene primjer. Zašto da ne bude primjer? Možda su i meni neki bili ljudi primjeri, jer svi smo živi ljudi i svi tražimo neku vrstu pomoći, to je neminovno.
Da maksimalno svoj posao, bilo kojim se bavlja, a ja konkretno se sada fokusiram na moj posao, da maksimalno taj predmet istraže i da maksimalno od učenika traže i da nikada ne posustaju i da su stalno u korelaciji sa učenikom. Znači stalno da su u korelaciji pa i sa roditeljem, da stalno hrabruju učenike, da ih stalno bodre pa i kada im je teško, da uvijek kažu, pa bože moj, život ne bi bio interesantan da imamo stalno uspjehe, je li tako? Da ih uključuju.
Svi smo uključeni i djeca se, vjerujte, raduju, žele. Pa zašto sjutra buduće mlade, možda moje koleginice, da tako nešto ne rade i da postižu uspjehe kakve to mi postižemo i da budu tako srećne i zadovoljne i da te učenike sjutra kad ispraćamo u novi život, kažem, da ne budu oni samo zadovoljni. E, ja znam u maternjem jeziku sedam padeža, znam svaki da pronađem u rečenici, a od njega nismo izgradili ništa.
Preporučeno
To je neuspjeh maksimalan. Ma neka on zna u prste ovako maternji jezik, ali ako ja ne čovjek izučio ni se ispraćam, ja ništa nisam uradila, vjerujte. Tako da neka mlade žene rade, neka se bore, neka su snažne, jake, istrajne, uporne i neminovni su rezultati.
Video